Fes

Galerija

Fes

Pri samom sletanju, aerodrom ostavlja veliki utisak brutalističkom arhitekturom, u boji zlata sa mnoštvom ornamenata i nepravilnih oblika. Odmah ispred nas dočekuje topla dobrodošlica. Grupica ljudi u dugačkim kaputima, sa šiljatim kapuljačama, koja nas odmah okružuje. Taksisti. Počinje cenkanje i ubeđivanje,  jer nam ne dozvoljavaju da podelimo troškove sa drugim parom, već da svako uzme vozilo za sebe. Grupica nas prati u stopu i pokušava da nas odvuče do vozila. Devojka sa kojom je trebalo da podelimo taksi, odlučuje da zatraži pomoć dva policajca koja su naišla. Međutim, ne deluju mnogo zainteresovano i kroz smeh nam ponavljaju istu priču. Taksisti odlaze od nas, pa se ponovo vraćaju, graja traje još neko vreme i konačno popuštaju.

Uz pozdrave dobrodošlice, svo četvoro sedamo u vozilo…

Ubrzo zatim, počinje nova taksistička predstava. Pošto nas je pokupio domaćin sa Couchsurfinga, opkoljavaju auto i optužuju ga da im krade posao. Nakon desetak minuta raspravljanja i objašnjavanja, ostavljaju nas na miru i odlazimo svojim putem.

Dobrodošli u Maroko, stigli smo!

Ubrzo zatim, počinje nova taksistička predstava. Pošto nas je pokupio domaćin sa Couchsurfinga, opkoljavaju auto i optužuju ga da im krade posao. Nakon desetak minuta raspravljanja i objašnjavanja, ostavljaju nas na miru i odlazimo svojim putem.

Dobrodošli u Maroko, stigli smo!

Fes

Pri samom sletanju, aerodrom ostavlja veliki utisak brutalističkom arhitekturom, u boji zlata sa mnoštvom ornamenata i nepravilnih oblika. Odmah ispred nas dočekuje topla dobrodošlica. Grupica ljudi u dugačkim kaputima,
sa šiljatim kapuljačama, koja nas odmah okružuje. Taksisti. Počinje cenkanje i ubeđivanje, jer nam ne dozvoljavaju da podelimo troškove sa drugim parom, već da svako uzme vozilo za sebe. Grupica nas prati u stopu i pokušava da nas odvuče
do vozila. Devojka sa kojom je trebalo da podelimo taksi, odlučuje da zatraži pomoć dva policajca koja su naišla. Međutim, ne deluju mnogo zainteresovano i kroz smeh nam ponavljaju istu priču. Taksisti odlaze od nas, pa se ponovo vraćaju, graja traje još neko vreme i konačno popuštaju.

Uz pozdrave dobrodošlice, svo četvoro sedamo u vozilo…

Fes je drugi najveći grad, nekadašnja prestonica i dom mnogih najstarijih stvari. Leži na obalama istoimene reke koja grad deli na stari i novi.  Novi deo je rezervisan za imućniji soj, dok je stari ostao zaglavljen u vremenu. Uske ulice, prenatrpane prodavnicama i tezgama, koje su ujedno i radionice, ispred kojih se može videti kako zanatlije spravljaju. Krojači, kožari, kamenoresci, livci, poslastičari, pekari… Svi žive i rade tu, u najstarijoj i najvećoj medini na svetu.

Fes je drugi najveći grad, nekadašnja prestonica i dom mnogih najstarijih stvari. 
Leži na obalama istoimene reke koja grad deli na stari i novi. Novi deo je rezervisan 
za imućniji soj, dok je stari ostao zaglavljen u vremenu. Uske ulice, prenatrpane prodavnicama i tezgama, koje su ujedno i radionice, ispred kojih se može videti 
kako zanatlije spravljaju. Krojači, kožari, kamenoresci, livci, poslastičari, pekari… 
Svi žive i rade tu, u najstarijoj i najvećoj medini na svetu.

Medina se oseća na začine, pecivo, pečeno meso, sapune, ali i na životinje koje tu obitavaju. Pored mačaka i kokošaka, tu su i tovarni konji i magarci, jedino prevozno sredstvo koje može proći ovim uličicama. Ispred tezge sa hranom vise glave kamile i ovna, čije se meso služi sa puno začina. U pozadini se čuje arapska muzika iz raličitih prodavnica i hodža koji poziva na molitvu.

Deca nas radoznalo gledaju, nismo sigurni da li zbog boje kože, drugačije odeće ili zato što izgledamo izgubljeno. Većina ljudi šeta u kaputima poput onih koje su nosili taksisti sa aerodroma i u sobnim papučama, bez žurbe kao da su svi na odmoru ili kao da niko ništa ne radi. Ne mareći mnogo za svoj izgled,  sede i leže ispred ulaza posmatrajući prolaznike.

Medina se oseća na začine, pecivo, pečeno meso, sapune, ali i na životinje
koje tu obitavaju. Pored mačaka i kokošaka, tu su i tovarni konji i magarci, jedino prevozno sredstvo koje može proći ovim uličicama. Ispred tezge
sa hranom vise glave kamile i ovna, čije se meso služi sa puno začina.
U pozadini se čuje arapska muzika iz raličitih prodavnica i hodža koji
poziva na molitvu.

Deca nas radoznalo gledaju, nismo sigurni da li zbog boje kože, drugačije odeće ili zato što izgledamo izgubljeno. Većina ljudi šeta u kaputima poput onih koje su nosili taksisti sa aerodroma i u sobnim papučama, bez žurbe kao da su svi na odmoru ili kao da niko ništa ne radi. Ne mareći mnogo za svoj izgled,  sede i leže ispred ulaza posmatrajući prolaznike.

Jurimo mozaike koji se kriju iza svakog ćoška.

U medini se nalazi najstariji Univerzitet na svetu, Al-Karavijjin. Nalazi se u sklopu džamije, pa je nažalost ulaz dozvoljen samo ljudima muslimanske veroispovesti, ali raskoš se može videti i kroz kapije.

Uskim stepenicama i improvizovanim mostićima dolazimo do dela gde se boji koža. Miris nije baš prijatan, ali spašavaju nas listovi nane koji se ispred ulaza mogu ubrati. Odrana koža se dovozi na konjima i magarcima, a onda  se potapa u različite boje. Čitav proces se obavlja ručno,  ljudi stoje do kolena u bunarima sa bojama. Tu se i suši, a zatim šalje u ulicu pored, gde se pretvara u finalni proizvod.

U blizini se nalazi i jedna od kraljevih palata, koji ima najmanje po jednu u svakom većem gradu i čija se slika može videti na zidovima skoro svih lokala. Palatu, kao i sve institucionalne zgrade, odlikuje klasičan islamski stil, boja zlata i ornamenti. Ispred svih institucija se mogu videti naoružani vojnici i policajci, koji su tu iz predostrožnosti zbog terorizma. 

Jurimo mozaike koji se kriju iza svakog ćoška.

U medini se nalazi najstariji Univerzitet na svetu, Al-Karavijjin. Nalazi se u sklopu džamije, pa je nažalost ulaz dozvoljen samo ljudima muslimanske veroispovesti, ali raskoš se može videti i kroz kapije.

Uskim stepenicama i improvizovanim mostićima dolazimo do dela gde se
boji koža. Miris nije baš prijatan, ali spašavaju nas listovi nane koji se ispred ulaza mogu ubrati. Odrana koža se dovozi na konjima i magarcima, a onda
se potapa u različite boje. Čitav proces se obavlja ručno,  ljudi stoje do
kolena u bunarima sa bojama. Tu se i suši, a zatim šalje u ulicu pored,
gde se pretvara u finalni proizvod.

U blizini se nalazi i jedna od kraljevih palata, koji ima najmanje po jednu u svakom većem gradu i čija se slika može videti na zidovima skoro svih lokala. Palatu, kao i sve institucionalne zgrade, odlikuje klasičan islamski stil,
boja zlata i ornamenti. Ispred svih institucija se mogu videti naoružani
vojnici i policajci, koji su tu iz predostrožnosti zbog terorizma.

 

Grad izvan medine je haotičan na drugi način. Saobraćaj je prava avantura,
niko ne poštuje pravila i svi trube. Pešački ne poštuju ni pešaci, ni vozači. Primećujemo da je svaki auto po malo čuknut.

Dok smo sedeli u autobusu, koji je pokušavao da se probije kroz gužvu, svedočimo tuči dvojice starijih ljudi ispred kafane.

Na izlazu iz grada deponije i stoka. Vozimo se asfaltom dovoljno širokim
samo za jedno vozilo. Prolazimo kroz siromašna sela, gde nema ni toliko asfalta, već samo kozje staze. Deca vode magarce, čuvaju ovce.
Ostaju iza nas, mi idemo dalje ka planinama, ka severu…

Grad izvan medine je haotičan na drugi način. Saobraćaj je prava avantura, niko ne poštuje pravila i svi trube. Pešački ne poštuju ni pešaci, ni vozači. Primećujemo da je svaki auto po malo čuknut.

Dok smo sedeli u autobusu, koji je pokušavao da se probije kroz gužvu, svedočimo tuči dvojice starijih ljudi ispred kafane.

Na izlazu iz grada deponije i stoka. Vozimo se asfaltom dovoljno širokim samo za jedno vozilo. Prolazimo kroz siromašna sela, gde nema ni toliko asfalta, već samo kozje staze. Deca vode magarce, čuvaju ovce. Ostaju iza nas, mi idemo dalje ka planinama, ka severu…