Merzouga

Galerija

Vozimo se kroz peščanu oluju i u daljini već naziremo dine koje su se stopile sa narandžastom maglom oko nas. Približavamo se Merzougi, malom selu od svega 4000 stanovnika u blizini alžirske granice. Željno iščekujemo da otkrijemo najpopularniju destinaciju u ovom delu Maroka. U medjuvremenu, na putu do Merzouge, otkazujemo domaćina sa Couchsurfinga, jer, kao što smo već upozoreni na domaćine iz ove regije, od početka insistira na tome da nismo Marokanci, jer ne ugošćava svoje sunarodnike, i da rezervišemo izlet u pustinju sa njegovim bratom. Tako da stižemo bez ikakvog plana u ovo mestašce u suton. Dve ulice, nekoliko barova i mnoštvo prodavnica suvenira. Odmah po izlasku iz auta bivamo okruženi lokalcima i ponudama za smeštaj i izlete. Ljubazno odbijamo sve i smeštamo se u prvi bar, gde se gleda Premijer liga, odatle ćemo videti šta dalje.

Prevrćemo internet stranice, ali ništa. Obzirom na odnos kapaciteta sela i broja turista, sav finansijski prihvatljiv smeštaj je zauzet. Bar se zatvara i ostajemo na ulici… Nije prošlo mnogo vremena, kad nam prilazi čovek u plavoj odori, sa turbanom na glavi, izgleda prevaranta iz crtanih filmova. Nemamo mnogo izbora, ali ipak se cenkamo. Skuplja nas džip i odvozi u smeštaj. Pristojna soba u skromnoj kući od blata, ali bez interneta. Mirni smo samo do sutra.

Nekim čudom, pojavljuje se ponuda koje nije bilo, Maison Tamaright, na pragu pustinje, i Mustafa, odličje svega onog što smo čuli o Berberima. Berberi, ime koje su dobili od Evropljana zbog cvoje snage i izdržljivosti na bojištu, sami sebe zovu, Tamaziri, starosedeoci su severne Afrike, proterani u nepristupačne regije poput Rif planina i Sahare, prilikom kolonizacije Arapa koji su bili zainteresovani samo za plodnu i obradivu zemlju. Prati ih glas veoma skromnih, gostoljubivih i velikodušnih ljudi, ali do sada smo stekli utisak da taj stereotip koriste samo u turističke svrhe i da im iz očiju viri pohlepa.

Jasno je da im nije bilo lako prilagoditi se pošto su karavani kojima su prevozili robu kroz pustinju izgubli na značaju razvojem modernog saobraćaja i obzirom na to da u pustinji ne mogu ništa da uzgajaju i da je turizam jedino što im preostaje, ali opet tolika gramzivost bez trunke srama? Svakako, to nije slučaj sa našim domaćinom i njegovim prijateljima. Iako ne govore najbolje engleski, uživamo u druženju sa njima, zajedničkim čajevima i obrocima. I sve više podseća na iskustvo sa Couchsurfinga, nego na iznajmljeni smeštaj.

Okruženi smo dinama i kamilama… Konačno, odlučujemo da se popnemo na najvišu dinu u vidorugu. Što joj se više približavamo, postaje sve veća i noge sve dublje propadaju u pesak, koji se znatno razlikuje od onog iz Zagore. Sitniji je i tvrđi. Posle par pauza, stižemo na vrh, tačno za zalazak. Vidimo alžirsku granicu i pesak, mnogo peska. Teško je zamisliti da se ovde nekad nalazilo ogromno jezero. Zalazak je impresivan kao što ga mnogi opisuju, ali jak vetar nas brzo tera kući.

 Temperatura u martu je prihvatljiva, dvadesetak stepeni, ali znatno drugačijih nego na šta smo navikli. Suv vazduh, Sunce prži. Od lokalaca čujemo da preko leta temperatura dostiže 50 stepeni i da preživaljavaju tako što se zatvore u sobu sa puno vode i hašiša i čekaju da padne noć. Međutim, klimatske promene ne zaobilaze ni Saharu, pa smo poslednjeg dana dočekali i kišu. Nesvakidašnje je videti dine kako se presijavaju mokre na Suncu.

Ispred kuće nas čekaju Muhamed i dve bezimene kamile, spremne za jahanje. Sedamo i avantura počinje! Odmah po ustajanju kamila vidimo da jahanje neće biti lako kao što izgleda. Naglo se podiže na zadnje noge, što daje osećaj da ćeš pasti preko njene glave, ali ubrzo se podiže i na prednje noge i baca te unazad. Sve je ok, možemo da nastavimo. Za trup joj je pričvršćena gvozdena konstrukcija sa ručkom za pridržavanje, na kojoj je postavljen jastuk i preko njega prostirka. Ništa od toga ne doprinosi udobnosti. Noge vise, sve žulja. Kamile lenjo hodaju, noge im propadaju u pesak. Ispred nas ide Muhamed, vodič, koji nažalost zna samo osnovni Engleski, tako da smo uskraćeni za priču o pustinji. Iznenada zavlači ruku u pesak i hvata guštera, jednu od malobrojnih životinja u pustinji. Kao i sve pustinjske životinje, zmije, lisice, narandžaste je boje. Sve vreme smo okruženi beskonačnim peskom.  Neretko srećemo druge ljude i prolazimo pored mnogobrojnih kampova. Neki su skromni poput pravih nomadskih, dok ima i onih luksuznih sa sve kupatilom, strujom i internetom. Međutim, malo njih je još uvek u potpunosti postavljeno. Baš ovih dana je doneta odluka da se ugase svi kampovi u pustinji oko Merzouge. Šatori su postali toliko opremljeni da niko od turista nije imao potrebe za hotelom. Nezadovoljni vlasnici hotela su se žalili vlasti i verovatno uz pomoć nekih veza izdejstvovali odluku. Ljudi ne znaju šta će sa sobom, većina su neobrazovani i turizam je jedino čime mogu i znaju da se bave. Ne mogu pokrenuti kampove u drugim mestima, jer na primer u Zagori kamp može otvoriti samo neko ko je iz  Zagore, što nije slučaj i sa Merzougom.

Razočaravajuće je smeće koje smo usput videli. Obzirom da im je pustinja glavni izvor prihoda, mogli bi bolje da brinu o njoj.

Posle nekih sat vremena jahanja, konačno stižemo u oazu gde ćemo provesti noć. Samo jedan šator je pokriven i spreman za upotrebu, dok su od ostalih ostale samo konstrukcije. Nema ni drugih ljudi. Sunce zalazi i pojavljuje se mnoštvo zvezda. Toliko koliko nikada u životu nismo videli, i tako su blizu! Temperatura drastično pada, tako da odmah nakon tradicionalnog tažina bežimo u šator i skrivamo se ispod četiri ćebeta.

U zoru, Muhamed nas budi kako bi poželeli dobrodošlicu Suncu koje se pojavljuje iznad alžirske granice. Na nebu se razlivaju boje korala, ali je i dalje jako hladno. Sedamo na kamile i krećemo nazad ka Merzougi. Ovog puta sa iščekivanjem kraja jahanja, zbog već bolnih nogu i zadnjice.

Posle kraćeg odmora spremamo se za sledeći izlet. Drugi vodič dolazi po nas džipom… Pa, nismo baš sigurno da je vodič, više je samo vlasnik džipa i vozač. Ne govori ni reč engleskog, a ima poteškoća i sa čitanjem arapskog, tako da nam ni Google translate ne može pomoći. Većina stanovnika iz ovih krajeva nije bila baš mnogo zainteresovana za školu, tako da nisu dobro naučili ni arapski ni francuski, a obzirom da im je maternji jezik berberski, koji je u školstvo uveden tek pre par godina, ne znaju ni da čitaju ni da pišu.

Nemo sedimo u vozilu slušajući berbersku muziku. Ovozimo se do obližnjeg slanog jezera poznatog po flamingosima koji ga naseljavaju. Nažalost, flamingosi se samo naziru u daljini, pobegli su središte jezera od posetilaca. Nema ničeg drugog posebno zanimljivog za videti, a nemoguće je čuti, pa ubrzo nastavljamo put…

Stižemo u selo pored gde se nalazi muzej Gneua muzike. Gneua je tradicionala marokanska muzika afričko-islamskog ritma. U Maroko je stigla pre mnogo godina sa robovima iz Senegla, Sudana i ostalih subsaharskih država, a kasnije se razvijala najviše u Esaouiri, gde se održava i najvići festival gneue, Marakešu, Kazablanki… Osnovni ritam gneue potiče od zvečanja lanaca, taj zvuk daje metalni instrument krakab , koji se koristi pored gambrija i ganga. Gambri se pravi ručno od drveta i kože kamile, dok su žice napravljene od ovčijih creva. Nema akorde, već se svira po osećaju. Gneua je jako poštovana širom Maroka, jer predstavlja spiritualnu i magičnu muziku. Služi u ritualne svrhe za isterivanje zlih duhova iz čoveka. Hadra Gneua, kako se zove ceremonija, se održava noću, kada se svira po više sati do izlečenja. Originalan jezik gneue je sudanski, ali je kasnije evoluirao u Darižu, marokansku verziju arapskog. Pesme govore o slobodi, robovima, bogu, Islamu… Neki od najpoznatijih izvođača gneue su Maalem Hmida Bosou, Maalem Sam, Maalem Baska, Maalem Guinia… Bivamo posluženi čajem i dočekani muzikom i igrom.

Nastavljamo dalje do ruševina nekadašnjeg francuskog utvrđenja ispred kog lokalci dočekuju turiste rukotvorinama i raznim mineralima većinom pronađenih u Zapadnoj Sahari. Cink, grafit, barit, antimon… Teško je izvući se iz konverzacije sa njima. Veća bi korist bila da se pobrinu oko gomile smeća koje su tu nalazi.

Dolazimo do jednog brda prekrivenog kamenjem. Pre oko 1000 godina, Saharu je prekrivalo ogromno jezero Čad, koje je prilikom isušivanja za sobom ostavilo gomilu fosila. Mnogo njih, uglavnom fosili amonita, se mogu naći baš ovde, razbijanjem svakog drugog kamena. Pronalaženi su i vredniji fosili, ređih životinja. Dosta njih je lokalno stanovništvo pronašlo na privatnim posedima i usled neznanja, prodavalo turistima za sitan novac.

Idemo još dublje u pustinju.

Prolazimo pored sela od blata, neka napuštena, neka ne. Pojavljuju se šatori pored puta, nomadski, krpljeni od raznih materijala. Ali ovi ljudi nisu nomadi, žive ne jednom mesto, tu u pustinji, u tim šatorima.

Zaustavljamo se kod jednog, gde nas jedna devojka i njena majka nemo poslužuju čajem i kikirikijem.

U selu se mogu videti samo žene i deca, muškarci su sa stokom na ispašu. To je jedini izvor njihovog prihoda, stoka, uglavnom koze. U ovom negostoljubivom području za živi svet.

Porodica ima nekoliko šatora. Jedan otvoren za goste samo sa tepihom i stolom. Šator za spavanje, kuhinja. Pokazuju nam ’’šporet’’. Mesto za vatru ukopano u pesak, jedan u svrsi ringle, drugo u svrsi rerne. Nekoliko metara od kuhinje nalazi se kokošinjac i obor.

Neki šatori imaju i solarne panele, koje su donirali organizatori relija, koji se ovde često održava.

Šetajući dalje kroz selo, srećemo druge žene koje uglavnom tkaju i pune entuzijazma nam pokazuju svoje rukotvorine u nadi da će ih prodati.

Vidimo i turiste koji dolaze i donose im sveske, olovke i drugi školski pribor, mada ne znam kojom svhom jer ta deca ne idu u školu, niti roditelji mogu da ih edukuju kod kuće.

Po odlasku, vodič daje 20 dirama i dve čokoladice devojci koja nas je poslužila.

Malo dalje, stižemo do do usamljene kuće od blata gde žive muž, njegove tri žene i mnoštvo njihove dece. Deca opkoljavaju auto pre nego što smo stigli da izađemo. Naučeni su na slatkiše koje im je vodič dao. Sve odmah biva pojedeno, omot bačen na zemlju, kako ne bi moralo da se deli sa ostalima. Muž naravno nije tu, a jedna od žena, sa bebom na leđima, iznosi čaj i kikiriki. Deca izgledaju krajnje bolesno, više psihički nego fizički. Prljavi, slinavi, čupavi i ludačkih pogleda. Bacaju kamenje u daljinu i ne obraćaju puno pažnje na nas. Jedan dečak, od ne više od 4 godina, mokri preko praga kuće, što nije privuklo pažnju ni jedne od tri majki.

Gledamo sve to zgranuti iz njihovog šatora za goste. Ništa od ovog nije ispravno. Ni vodič koji ne zna engleski niti bilo koji drugi jezik, ni ovi ljudi koji žive ovako, ni mi koji smo došli u ljudski Zoo vrt da posmatramo njihove živote. Svakako da im turizam pomaže tako što im ‘’kapne po neka para’’ i turisti koji misle da čine dobra dela tako što im poklanjaju stvari, ali ko će da objasni ovoj deci za 10-20 godina da ne mogu da dobijaju stvari besplatno samo zato što su siromašni? Pametnije bi bilo uložiti u edukaciju koja je besplatna, ali nije obavezna u Maroku, pa većina roditelja, koja je takođe neobrazovana, ne vidi bitnost toga.

Znajući da ne možemo mnogo šta da promenimo, sedamo u džipa i odlazimo. Usput svraćamo do još jedne porodice, koja je otvorila restoran. Jedemo berbersku picu, testo punjeno povrćem i piletinom. Uživanje je svakako narušeno prethodnim doživaljajima.

 

Tura se završava ludom vožnjom po dinama.

Sabirajući utiske, spremamu se da napustimo ovu ludu i intenzivnu zemlju. Pozdravljamo dine i okrećemo palac na severo-zapadu…

Vozimo se kroz peščanu oluju i u daljini već naziremo dine koje su se stopile sa narandžastom maglom oko nas. Približavamo se Merzougi, malom selu od svega 4000 stanovnika u blizini alžirske granice. Željno iščekujemo da otkrijemo najpopularniju destinaciju u ovom delu Maroka. U medjuvremenu, na putu do Merzouge, otkazujemo domaćina sa Couchsurfinga, jer, kao što smo već upozoreni na domaćine iz ove regije, od početka insistira na tome da nismo Marokanci, jer ne ugošćava svoje sunarodnike, i da rezervišemo izlet u pustinju sa njegovim bratom. Tako da stižemo bez ikakvog plana u ovo mestašce u suton. Dve ulice, nekoliko barova i mnoštvo prodavnica suvenira. Odmah po izlasku iz auta bivamo okruženi lokalcima i ponudama za smeštaj i izlete. Ljubazno odbijamo sve i smeštamo se u prvi bar, gde se gleda Premijer liga, odatle ćemo videti šta dalje.

Prevrćemo internet stranice, ali ništa. Obzirom na odnos kapaciteta sela i broja turista, sav finansijski prihvatljiv smeštaj je zauzet. Bar se zatvara i ostajemo na ulici… Nije prošlo mnogo vremena, kad nam prilazi čovek u plavoj odori, sa turbanom na glavi, izgleda prevaranta iz crtanih filmova. Nemamo mnogo izbora, ali ipak se cenkamo. Skuplja nas džip i odvozi u smeštaj. Pristojna soba u skromnoj kući od blata, ali bez interneta. Mirni smo samo do sutra.

Nekim čudom, pojavljuje se ponuda koje nije bilo, Maison Tamaright, na pragu pustinje, i Mustafa, odličje svega onog što smo čuli o Berberima. Berberi, ime koje su dobili od Evropljana zbog cvoje snage i izdržljivosti na bojištu, sami sebe zovu, Tamaziri, starosedeoci su severne Afrike, proterani u nepristupačne regije poput Rif planina i Sahare, prilikom kolonizacije Arapa koji su bili zainteresovani samo za plodnu i obradivu zemlju. Prati ih glas veoma skromnih, gostoljubivih i velikodušnih ljudi, ali do sada smo stekli utisak da taj stereotip koriste samo u turističke svrhe i da im iz očiju viri pohlepa.

Jasno je da im nije bilo lako prilagoditi se pošto su karavani kojima su prevozili robu kroz pustinju izgubli na značaju razvojem modernog saobraćaja i obzirom na to da u pustinji ne mogu ništa da uzgajaju i da je turizam jedino što im preostaje, ali opet tolika gramzivost bez trunke srama? Svakako, to nije slučaj sa našim domaćinom i njegovim prijateljima. Iako ne govore najbolje engleski, uživamo u druženju sa njima, zajedničkim čajevima i obrocima. I sve više podseća na iskustvo sa Couchsurfinga, nego na iznajmljeni smeštaj.

Okruženi smo dinama i kamilama… Konačno, odlučujemo da se popnemo na najvišu dinu u vidorugu. Što joj se više približavamo, postaje sve veća i noge sve dublje propadaju u pesak, koji se znatno razlikuje od onog iz Zagore. Sitniji je i tvrđi. Posle par pauza, stižemo na vrh, tačno za zalazak. Vidimo alžirsku granicu i pesak, mnogo peska. Teško je zamisliti da se ovde nekad nalazilo ogromno jezero. Zalazak je impresivan kao što ga mnogi opisuju, ali jak vetar nas brzo tera kući.

Temperatura u martu je prihvatljiva, dvadesetak stepeni, ali znatno drugačijih nego na šta smo navikli. Suv vazduh, Sunce prži. Od lokalaca čujemo da preko leta temperatura dostiže 50 stepeni i da preživaljavaju tako što se zatvore u sobu sa puno vode i hašiša i čekaju da padne noć. Međutim, klimatske promene ne zaobilaze ni Saharu, pa smo poslednjeg dana dočekali i kišu. Nesvakidašnje je videti dine kako se presijavaju mokre na Suncu.

Ispred kuće nas čekaju Muhamed i dve bezimene kamile, spremne za jahanje. Sedamo i avantura počinje! Odmah po ustajanju kamila vidimo da jahanje neće biti lako kao što izgleda. Naglo se podiže na zadnje noge, što daje osećaj da ćeš pasti preko njene glave, ali ubrzo se podiže i na prednje noge i baca te unazad. Sve je ok, možemo da nastavimo. Za trup joj je pričvršćena gvozdena konstrukcija sa ručkom za pridržavanje, na kojoj je postavljen jastuk i preko njega prostirka. Ništa od toga ne doprinosi udobnosti. Noge vise, sve žulja. Kamile lenjo hodaju, noge im propadaju u pesak. Ispred nas ide Muhamed, vodič, koji nažalost zna samo osnovni Engleski, tako da smo uskraćeni za priču o pustinji. Iznenada zavlači ruku u pesak i hvata guštera, jednu od malobrojnih životinja u pustinji. Kao i sve pustinjske životinje, zmije, lisice, narandžaste je boje. Sve vreme smo okruženi beskonačnim peskom.  Neretko srećemo druge ljude i prolazimo pored mnogobrojnih kampova. Neki su skromni poput pravih nomadskih, dok ima i onih luksuznih sa sve kupatilom, strujom i internetom. Međutim, malo njih je još uvek u potpunosti postavljeno. Baš ovih dana je doneta odluka da se ugase svi kampovi u pustinji oko Merzouge. Šatori su postali toliko opremljeni da niko od turista nije imao potrebe za hotelom. Nezadovoljni vlasnici hotela su se žalili vlasti i verovatno uz pomoć nekih veza izdejstvovali odluku. Ljudi ne znaju šta će sa sobom, većina su neobrazovani i turizam je jedino čime mogu i znaju da se bave. Ne mogu pokrenuti kampove u drugim mestima, jer na primer u Zagori kamp može otvoriti samo neko ko je iz  Zagore, što nije slučaj i sa Merzougom. 

Razočaravajuće je smeće koje smo usput videli. Obzirom da im je pustinja glavni izvor prihoda, mogli bi bolje da brinu o njoj.

Posle nekih sat vremena jahanja, konačno stižemo u oazu gde ćemo provesti noć. Samo jedan šator je pokriven i spreman za upotrebu, dok su od ostalih ostale samo konstrukcije. Nema ni drugih ljudi. Sunce zalazi i pojavljuje se mnoštvo zvezda. Toliko koliko nikada u životu nismo videli, i tako su blizu! Temperatura drastično pada, tako da odmah nakon tradicionalnog tažina bežimo u šator i skrivamo se ispod četiri ćebeta.

U zoru, Muhamed nas budi kako bi poželeli dobrodošlicu Suncu koje se pojavljuje iznad alžirske granice. Na nebu se razlivaju boje korala, ali je i dalje jako hladno. Sedamo na kamile i krećemo nazad ka Merzougi. Ovog puta sa iščekivanjem kraja jahanja, zbog već bolnih nogu i zadnjice.

Posle kraćeg odmora spremamo se za sledeći izlet. Drugi vodič dolazi po nas džipom… Pa, nismo baš sigurno da je vodič, više je samo vlasnik džipa i vozač. Ne govori ni reč engleskog, a ima poteškoća i sa čitanjem arapskog, tako da nam ni Google translate ne može pomoći. Većina stanovnika iz ovih krajeva nije bila baš mnogo zainteresovana za školu, tako da nisu dobro naučili ni arapski ni francuski, a obzirom da im je maternji jezik berberski, koji je u školstvo uveden tek pre par godina, ne znaju ni da čitaju ni da pišu.

Nemo sedimo u vozilu slušajući berbersku muziku. Ovozimo se do obližnjeg slanog jezera poznatog po flamingosima koji ga naseljavaju. Nažalost, flamingosi se samo naziru u daljini, pobegli su središte jezera od posetilaca. Nema ničeg drugog posebno zanimljivog za videti, a nemoguće je čuti, pa ubrzo nastavljamo put…

Stižemo u selo pored gde se nalazi muzej Gneua muzike. Gneua je tradicionala marokanska muzika afričko-islamskog ritma. U Maroko je stigla pre mnogo godina sa robovima iz Senegla, Sudana i ostalih subsaharskih država, a kasnije se razvijala najviše u Esaouiri, gde se održava i najvići festival gneue, Marakešu, Kazablanki… Osnovni ritam gneue potiče od zvečanja lanaca, taj zvuk daje metalni instrument krakab , koji se koristi pored gambrija i ganga. Gambri se pravi ručno od drveta i kože kamile, dok su žice napravljene od ovčijih creva. Nema akorde, već se svira po osećaju. Gneua je jako poštovana širom Maroka, jer predstavlja spiritualnu i magičnu muziku. Služi u ritualne svrhe za isterivanje zlih duhova iz čoveka. Hadra Gneua, kako se zove ceremonija, se održava noću, kada se svira po više sati do izlečenja. Originalan jezik gneue je sudanski, ali je kasnije evoluirao u Darižu, marokansku verziju arapskog. Pesme govore o slobodi, robovima, bogu, Islamu… Neki od najpoznatijih izvođača gneue su Maalem Hmida Bosou, Maalem Sam, Maalem Baska, Maalem Guinia… Bivamo posluženi čajem i dočekani muzikom i igrom.

Nastavljamo dalje do ruševina nekadašnjeg francuskog utvrđenja ispred kog lokalci dočekuju turiste rukotvorinama i raznim mineralima većinom pronađenih u Zapadnoj Sahari. Cink, grafit, barit, antimon… Teško je izvući se iz konverzacije sa njima. Veća bi korist bila da se pobrinu oko gomile smeća koje su tu nalazi.

Dolazimo do jednog brda prekrivenog kamenjem. Pre oko 1000 godina, Saharu je prekrivalo ogromno jezero Čad, koje je prilikom isušivanja za sobom ostavilo gomilu fosila. Mnogo njih, uglavnom fosili amonita, se mogu naći baš ovde, razbijanjem svakog drugog kamena. Pronalaženi su i vredniji fosili, ređih životinja. Dosta njih je lokalno stanovništvo pronašlo na privatnim posedima i usled neznanja, prodavalo turistima za sitan novac.

Idemo još dublje u pustinju. Prolazimo pored sela od blata, neka napuštena, neka ne. Pojavljuju se šatori pored puta, nomadski, krpljeni od raznih materijala. Ali ovi ljudi nisu nomadi, žive ne jednom mesto, tu u pustinji, u tim šatorima. Zaustavljamo se kod jednog, gde nas jedna devojka i njena majka nemo poslužuju čajem i kikirikijem. U selu se mogu videti samo žene i deca, muškarci su sa stokom na ispašu. To je jedini izvor njihovog prihoda, stoka, uglavnom koze. U ovom negostoljubivom području za živi svet.

Porodica ima nekoliko šatora. Jedan otvoren za goste samo sa tepihom i stolom. Šator za spavanje, kuhinja. Pokazuju nam ’’šporet’’. Mesto za vatru ukopano u pesak, jedan u svrsi ringle, drugo u svrsi rerne. Nekoliko metara od kuhinje nalazi se kokošinjac i obor. Neki šatori imaju i solarne panele, koje su donirali organizatori relija, koji se ovde često održava.

Šetajući dalje kroz selo, srećemo druge žene koje uglavnom tkaju i pune entuzijazma nam pokazuju svoje rukotvorine u nadi da će ih prodati. Vidimo i turiste koji dolaze i donose im sveske, olovke i drugi školski pribor, mada ne znam kojom svhom jer ta deca ne idu u školu, niti roditelji mogu da ih edukuju kod kuće.

Po odlasku, vodič daje 20 dirama i dve čokoladice devojci koja nas je poslužila.

Malo dalje, stižemo do do usamljene kuće od blata gde žive muž, njegove tri žene i mnoštvo njihove dece. Deca opkoljavaju auto pre nego što smo stigli da izađemo. Naučeni su na slatkiše koje im je vodič dao. Sve odmah biva pojedeno, omot bačen na zemlju, kako ne bi moralo da se deli sa ostalima. Muž naravno nije tu, a jedna od žena, sa bebom na leđima, iznosi čaj i kikiriki. Deca izgledaju krajnje bolesno, više psihički nego fizički. Prljavi, slinavi, čupavi i ludačkih pogleda. Bacaju kamenje u daljinu i ne obraćaju puno pažnje na nas. Jedan dečak, od ne više od 4 godina, mokri preko praga kuće, što nije privuklo pažnju ni jedne od tri majki.

Gledamo sve to zgranuti iz njihovog šatora za goste. Ništa od ovog nije ispravno. Ni vodič koji ne zna engleski niti bilo koji drugi jezik, ni ovi ljudi koji žive ovako, ni mi koji smo došli u ljudski Zoo vrt da posmatramo njihove živote. Svakako da im turizam pomaže tako što im ‘’kapne po neka para’’ i turisti koji misle da čine dobra dela tako što im poklanjaju stvari, ali ko će da objasni ovoj deci za 10-20 godina da ne mogu da dobijaju stvari besplatno samo zato što su siromašni? Pametnije bi bilo uložiti u edukaciju koja je besplatna, ali nije obavezna u Maroku, pa većina roditelja, koja je takođe neobrazovana, ne vidi bitnost toga.

Znajući da ne možemo mnogo šta da promenimo, sedamo u džipa i odlazimo. Usput svraćamo do još jedne porodice, koja je otvorila restoran. Jedemo berbersku picu, testo punjeno povrćem i piletinom. Uživanje je svakako narušeno prethodnim doživaljajima. 

Tura se završava ludom vožnjom po dinama.

Sabirajući utiske, spremamu se da napustimo ovu ludu i intenzivnu zemlju. Pozdravljamo dine i okrećemo palac na severo-zapadu…